Jednog toplog svibanjskog jutra u morskoj laguni plivao je kit Janko. Uživao je u toplom moru i obilju malih ribica koje su plivale oko njega. On bi samo otvorio usta, a one bi upadale ravno u njegov trbuh. Bio je vrlo sit i zadovoljan. Umorio se od plivanja pa je odlučio malo prileći u morsku travu. Već je skoro zaspao kadli se pored njegovog nosa pojavi malena, šarena ribica Maja koja je baš pronašla divnu, sočnu morsku travu. Baš kad se spremala da je zagrize, začuje takav urlik da joj se sledila krv u žilama. Uzburkalo se more oko nje i skoro je završila u koraljnom grebenu. Maja se okrene, a iznad sebe ugleda najveće i najstrašnije biće na planetu. Bio je to kit Janko.

– Što to radiš? – zagrmi kit.

Maja, na rubu suza, odgovori da je samo došla gricnuti malo trave. Janko se uspravi na svoj moćni rep i potjera Maju riječima: – Ovo je moja laguna i tu sam ja gospodar. Nestani mi s očiju i nađi si svoju lagunu.

Ribica Maja u suzama se skloni u obližnji koraljni greben i ridajući zaspe. Kad se probudila, sve je bilo u mraku. Pala je noć. Tad začuje strašno drhtanje i cviljenje. Izađe iz koraljnog grebena i ugleda kita Janka kako je zario glavu u busen morske trave te plače i sav se trese. Ribici je bilo žao kita te dođe do njega i upita ga što je bilo. Janko se okrene, pogleda ribicu i pomisli: „Ona je tako mala i beznačajna ribica, pa mogu s njom podijeliti svoju tajnu.“ Janko prizna Maji da se strašno boji mraka. Ribici je bilo žao tog velikog stvora koji je u takvom strahu pa ga počne tješiti.

– Vidiš – kaže ribica – ne trebaš se bojati mraka jer je po mraku sve isto kao i po danu. Samo što se na nebu umjesto Sunca nalazi Mjesec.

Kit Janko se tad smiri, obriše suze i njih dvoje zaspu jedan pored drugoga. Kad su se ujutro probudili, zaplivaše zajedno i postadoše najbolji prijatelji. Sav podmorski svijet dugo je pričao o velikom prijateljstvu između ogromnog kita i sasvima male ribice.